Iako se može činiti da su erupcija lockdowna i medicinske tiranije iza nas, svetski lideri misle drugačije. Zapravo, članovi Svetskog ekonomskog foruma, Svetske zdravstvene organizacije i Ujedinjenih nacija gledaju na pandemijske lockdown-e kao "probnu vežbu" za buduće "klimatske lockdown-e."

Ove osobe, koje veruju da mogu vladati nad populacijom i diktirati živote ljudi, tvrde da su globalni lockdowni bili "pozitivni" za okolinu jer su emisije ugljen-dioksida pale za 5,4% tokom perioda neaktivnosti. Kako bi postigli Net Zero emisiju ugljen-dioksida i sprečili svet da krene ka "ugljeničnoj litici" do 2030. godine, ovi globalisti sugerišu potrebu za povremenim lockdownima i drugim, suptilnijim ekonomskim i energetskim kontrolama da spasu planetu i zaštite nas od globalne katastrofe. Međutim, ovi globalni planovi su zapravo prikriveni sistemi preraspodele bogatstva koji ugrožavaju ljudska prava, vladavinu prava, energetsku nezavisnost, nacionalni suverenitet u hrani i napredak civilizacije.

COVID lockdowni bili su test za druge totalitarne globalne kontrole

COVID lockdowni su na kraju otkriveni kao katastrofalni neuspeh, koji nije postigao ništa u zaštiti javnog zdravlja, dok je izazvao haos u globalnim ekonomijama. Ipak, sada je jasno da restrikcije tokom pandemije nikada nisu bile zaista vezane za javno zdravlje. Naprotiv, one su bile sredstvo za testiranje šire kontrole nad ekonomijama, hranom, energijom, veličinom porodice, građanskim slobodama i ličnim slobodama.

Uzmimo, na primer, Međunarodni monetarni fond (MMF), koji je otvoreno sugerisao da, kako bi se ispunili globalni ciljevi u vezi sa klimom, ekonomska aktivnost i emisija ugljen-dioksida moraju biti drastičnije ograničeni nego tokom pandemije. Pozivi MMF-a na globalnu klimatsku akciju jasno pokazuju: put do "neto nula" emisija možda neće doći kroz direktne lockdown-e, ali kroz uvođenje tihih lockdown-a putem poreza na ugljen-dioksid. Ove subverzivne mere takođe bi smanjile ekonomsku aktivnost bez ikakvog formalnog zatvaranja industrija.

Ovi porezi na ugljen-dioksid bili bi slični povećanju kamatnih stopa u inflacionoj ekonomiji — kaznene mere koje bi na kraju dovele do smanjenog ekonomskog izlaza. Efekti takvog indirektnog ekonomskog zatvaranja bili bi razorni, posebno za razvijene nacije. Nedostatak energije, nesigurnost hrane, masovna otpuštanja i ekonomski kolaps bi usledili, a najteže bi pogođeni bili zapadni svet. Ali pravi cilj je jasan: prisilno smanjenje potrošnje i ekonomske aktivnosti, što bi dovelo do daljih restrikcija u rastu porodica, sa krajnjim ciljem preraspodele bogatstva u korist globalnih elita.

Klimatski lockdowni biće pažljivije planirani

Mariana Mazzucato, koja je članica Visokog savetodavnog odbora za ekonomska i socijalna pitanja Ujedinjenih nacija i predsednica Saveta Svetske zdravstvene organizacije za ekonomiku zdravlja za sve, otvoreno je iznela ideju klimatskih lockdown-a kao neophodne mere za borbu protiv globalnog zagrevanja. Mazzucato, takođe članica Agende Svetskog ekonomskog foruma, predložila je drastična ograničenja ljudske aktivnosti, kao što su zabrana korišćenja privatnih vozila, zabrana konzumiranja crvenog mesa i primena ekstremnih mera štednje energije. Tvrdila je da bi kompanije koje se bave fosilnim gorivima trebalo potpuno da prestanu sa istraživanjem. Ove mere opravdava tvrdnjom da je klimatska katastrofa neizbežna, osim ako ne preduzmemo "drastične" akcije.

Koristeći klimatski strah kao propagandu da bi dominirali svetom, svetski lideri nenamerno pružaju uvid u centralno planiranje iza COVID-19. Proizvodnja krize zahteva stalnu paniku i propagandu, uz poziv na centralnu vladinu kontrolu kao rešenje za proizvedenu krizu.

Klimatski planovi skrivaju istinske ciljeve: preraspodela bogatstva

COVID-19 lockdowni su izazvali ekonomske poremećaje koji su doveli do masovnih gubitaka poslova i ozbiljnih poremećaja u lancima snabdevanja. Tokom histerije došlo je do masovne preraspodele bogatstva. Stanovništvo je bilo u panici, tragajući za toalet papirom, gušeći se u svom vazduhu i moleći centralne vlasti za slobodu da izađu iz svojih domova. Ekonomske posledice bile su stagflaciona kriza, od koje mnogi i danas pate. Tokom tih proizvedenih kriza, globalna elita nije samo razmatrala ideje o javnom zdravlju i bezbednosti, već je aklimatizovala javnost na sve autoritarniju državu u kojoj su slobode i lični izbori podređeni globalističkim ciljevima.

Ovi lockdowni su bili samo šablon za buduće klimatske lockdowne. Mazzucato je izjavila da su klimatske, zdravstvene i ekonomske krize povezane. Cilj ove povezane "krize": globalni preuređivanje ekonomskih struktura i radikalni zaokret od kapitalizma, pri čemu klimatski lockdowni i porezi na ugljen-dioksid predstavljaju jednu od glavnih alatki. Pod ovom totalitarnom vizijom, društvene kazne bi bile nametnute populacijama koje odbijaju smanjenje ugljeničnih emisija.

Ono što postaje sve očiglednije je da klimatski planovi, sa svojim pozivima na poreze na ugljen-dioksid, ekonomske restrikcije i drastične društvene mere, nisu toliko vezani za zaštitu životne sredine koliko za centralizaciju bogatstva i moći. MMF i druge globalističke institucije nisu zabrinute za spasavanje planete — njihova pažnja je usmerena na preoblikovanje globalne ekonomije i preraspodelu bogatstva na način koji konsoliduje moć u rukama nekoliko elitnih organizacija.